Crnogorac upoznao suprugu na dan venčanja, a danas imaju 51 unuče: Detinjstvo nije imao, a onda je stvorio najveće bogatstvo
Da stara vremena nisu uvek bila laka ni romantična, najbolje svedoči životna priča Ramiza Halilovića, osamdesetogodišnjaka čiji život može da se ispriča kao tiha, ali snažna lekcija o radu, strpljenju i porodičnom dostojanstvu. Njegovo detinjstvo, kako sam kaže, gotovo da i nije postojalo - jer se odmalena moralo raditi da bi se preživelo.
Rođen 1946. godine u selu Ibarac u opštini Rožaje u Crnoj Gori, Ramiz je odrastao u porodici u kojoj je bilo više gladnih usta nego sigurnih prihoda. Živelo se skromno, gotovo na ivici siromaštva. Njegov otac se snalazio kako je znao - trgovao je solju, nosio je u udaljena mesta, a zauzvrat donosio žito. Bio je to način preživljavanja u vremenima kada je i najosnovnije bilo luksuz.
Čuvao stoku i obrađivao zemlju još kao mali
Školu je pohađao do petog razreda. Dalje nije moglo - stoka je morala da se čuva, zemlja da se obrađuje. Dok je otac radio kao šumski radnik u gornjem toku Ibra, Ramiz je sa amidžama i rodbinom provodio dane po planinama, čuvajući stoku i radeći teške poljoprivredne poslove. Kaže da je prve cipele obuo tek 1966. godine, po povratku iz vojske.
Odeća se tada nije kupovala - pravila se. Majka je od lana tkala donji veš, vuna se ručno prela i bojala prirodnim bojama dobijenim iz kore drveća. Svaki komad odeće bio je rezultat dugog i mukotrpnog rada. Ipak, Ramiz ne pamti da su se žalili.
"Bili smo siromašni, ali zadovoljni"
"Bili smo siromašni, ali zadovoljni onim što smo imali", kaže.
Već sa 15 godina počeo je da radi u šumi, sa volovskim zapregama. Posao je bio izuzetno težak - zimi, po snegu višem od metra, drva su se morala guliti i slagati po pravilima, jer u suprotnom ne bi bila primljena. Niko tada nije pitao da li je teško. Takav je bio život, a ljudi su ga prihvatali bez mnogo pitanja.
Suprugu pri put upoznao na dan venčanja
U tim vremenima i brak je imao drugačije lice. Svoju suprugu Ramiz je prvi put istinski upoznao tek na dan kada je kao mlada došla u njegovu kuću. Ljubav se, kaže, rodila iz poštovanja - i trajala ceo život. Nikada ga nije osramotila, nikada povredila, a porodicu je nosila na svojim leđima s neverovatnom snagom i dostojanstvom. Brinula je o njegovim roditeljima, deci, kući, gostima, i to uvek bez prigovora.
Posebno s toplinom govori o ramazanskim danima, kada bi njegova supruga, bez obzira na sneg, kišu ili noć, ustajala da spremi svežu hranu - iz poštovanja prema porodici i običajima.
"Nikakav hotel ne može da pripremi kao što je ona znala", kaže za RTV Rožaje.
Više od 50 unučadi i praunučadi
Suprugu je izgubio 15. maja ove godine. Kaže da je gubitak žene teži od gubitka roditelja, jer s njom deliš sve – brige, misli, tišine. Danas živi sa sinom koji se vratio roditeljskom domu da ne bi ostao sam. Iza Ramiza Halilovića ostalo je sedmoro dece, ali i ono što on naziva najvećim bogatstvom jeste unučad, kojih ima 51.
"Za to se živi. Kuće i imanja nisu ništa ako iza tebe nema potomstva", prenosi Sandžak live.
"Sve sam stekao časno i pošteno"
Stara kuća i danas stoji u dvorištu, kao nijemi svedok života koji ga nije štedio. Kuća je građena bez novca, ali s pesmom i verom. Za godinu dana je završena, uz pomoć komšija i rodbine.
"Nisam razbio banku, nisam nikoga zakinuo. Sve sam stekao časno i pošteno", ističe.
Na pitanje kako gleda na današnji život, Ramiz kaže da je lakši i udobniji nego ikada.
"Nema one bede kao nekad. Sve što smo prošli - nije bilo uzalud", zaključuje.
Priča Ramiza Halilovića je jednostavna, ali snažna. To je priča o čoveku koji nije imao mnogo, ali je stvorio najviše - porodicu, ime i pošten trag iza sebe. Pouka je da je istinsko bogatstvo u ljudima koje ostavljamo iza sebe, a ne u onome što skupljamo tokom života.
Kurir.rs/ Jutjub kanal "Radio-televizija Rožaje